Тешко је замислити већу срамоту од те да су „нестале” зараде радника инвалида, а да нико од државних органа и инспекција није настојао да очигледан пропуст исправи, коментарише др Горан Башић у ауторском тексту у дневном листу "Политика"

Зашто нико од државних органа и инспекција није настојао да очигледан пропуст исправи

Када буду објављени резултати пописа становништва знаћемо колико је суграђана са инвалидношћу. До тада, претпоставља се да их је око 800.000, с различитим врстама инвалидности. Њихови проблеми су углавном уочени, а држава је донела законе који би требало да обезбеде унапређење њиховог положаја и сузбију дискриминацију. Међутим, у животу закони често не допиру до оних којима су намењени.

У Крагујевцу радници са инвалидитетом државног предузећа ,,Шумадија”, које је специјализовано за њихово запошљавање и професионалну рехабилитацију, данима штрајкују глађу због неисплаћених осам минималних зарада из претходних година и нередовних примања у 2012. Тешко је замислити већу срамоту од те да су „нестале” зараде радника инвалида, а да нико од државних органа и инспекција није настојао да очигледан пропуст исправи.

У међувремену, држава је почела да примењује законску обавезу да предузећима попут ,,Шумадије” рефундира 50 одсто од уплаћене бруто зараде радницима инвалидима, што значи да ова по карактеру „заштитна” предузећа на тржишту треба да продају производе, наплате их и расподеле зараде свима и да тек тада Министарству економије поднесу доказ о исплаћеним зарадама како би им била рефундирана средства за раднике са инвалидитетом.

Ова законска одредба може да унапреди рад предузећа и радионица које запошљавају особе са инвалидитетом, али не у овом тренутку и не на тржишту какво је наше. Уколико се зна да већина оваквих предузећа има сличне, наслеђене проблеме, онда је задатак државе да створи услове којима подстиче њихов рад и омогући им да остваре сврху због које их је основала – укључивање и рехабилитацију особа са инвалидитетом. Све друго је погрешно.

Није повољнија ни ситуација у вези са остваривањем права особа с инвалидитетом у локалним самоуправама, које се, по закону, старају о остваривању људских права. Позиву заштитника грађана за разговор о проблему приступачности јавних простора особама с инвалидитетом у jабланичком и пчињском округу одазвали су се представници три, од тринаест, локалних самоуправа. Да су се одазвали сви, имали би прилику да од стручњака чују шта су им обавезе – једна од њих је да ниједан новосаграђени објекат не би смео да добије употребну, ни техничку дозволу ако нису примењени стандарди приступачности утврђени правилником ресорног министарства.

Имали смо прилику да се уверимо да новосаграђене зграде на овом подручју, које би због своје намене требало да су доступне свима, то нису. Власници тих објеката на питање зашто их нису прилагодили тако да приступ њима имају и грађани са инвалидитетом одговарају да би то учинили да је неко од њих то захтевао. И у праву су, инвеститор не мора да зна за стандарде приступачности, али за њих морају да знају у надлежној инспекцијској служби и да захтевају њихову примену. Закони не „живе” у министарствима и у фиокама општинских службеника него међу нама у стварности у којој не би требало да будемо ускраћени за могућности које су доступне већини.

Уколико се поменутом дода и чињеница да Министарство рада и социјалне политике није донело три акциона плана за спровођење државне Стратегије за унапређење особа са инвалидитетом због тога што пет година није могло да се договори са другим државним органима о томе које мере и активности треба спроводити и ко је за то задужен, онда је јасно да примери који указују на добру праксу и стварање једнаких могућности за све, све чешће остају примери, а све мање имају шансу да постану пракса.