Последњих година Србија је усвојила снажну нормативну основу за признавање и заштиту права особа с инвалидитетом. Влада је усвојила стратегије којим би требало да су утврђене дугорочне политике унапређења њиховог положаја и заштита менталног здравља, донети су закони који би требало да омогуће несметано друштвено укључивање инвалида и да спрече и кажњавају облике дискриминације којима се доводе у неоправдан неједнак положај у односу на друге грађане.
Нажалост, у животу припадници ове бројне и по потребама разноврсне друштвене групе, суочавају се с препрекам и проблемима који указују на то да примена начела „једнаких могућности“ не зависи само од „добрих“ прописа, већ и од друштвених услова у којима се спроводе конкретне мере и активности.
Развијање система подршке друштвеном укључивању особа с инвалидитетом у локалним заједницама услов је примене усвојених закона. Другим речима „добри закони“ треба да постану „добра пракса“ и да омогуће грађанима с инвалидитетом да призната права остварују у непосредном и најмање рестриктивном окружењу. То још увек није могуће јер су им многи јавни објекти и површине неприступачни, ниво услуга које би требало да добијају од јавних служби и сервиса је отежан због комуникационих баријера, али и због предрасуда и немара. Немали број особа с менталним тешкоћама трајно је смештен у установе социјалне заштите јер нема где друго, а услови у којима живе и лече се, као и оних људи који су смештени у психијатријске установе, су лоши. Незаинтересованост за њихове проблеме је такође препрека остваривању признатих права, а више него потресан пример таквог односа је летошњи штрајк глађу радника инвалида запослених у крагујевачкој заштитној радионици „ДЕС Шумадија“ на који данима органи јавне власти нису реаговали.
Ситуација ће постати повољнија тек онда када се примери запошљавања или успешног школовања инвалида не буду истицали као посебни друштвени напор већ када се о њима буде говорило као о уобичајеном начину друштвене проходљивости доступном свим грађанима. Остваривање таквог социјалног окружења могуће је само ако се систем подршке друштвеног укључивања особа са инвалидитетом развије на начин који њима и њиховим породицама омогућава да у непосредном окружењу остварују већину права која остварују сви. Специфичност њиховог положаја није у инвалидитету већ у потребама које треба да задовоље како би имали једнаке могућности.
Већина градова и општина нема одговарајуће системе подршке који би омогућили остваривање признатих права и задовољење њихових потреба, такође, јавни фондови који би требало да обезбеде средства за успостављање такве подршке су оптерећени и нису у стању да подстакну нове мере, већина локалних администрација нема могућности, а често ни сазнања о томе да треба да омогући заштиту и остваривање признатих права особа с инвалидитетом.
Инклузивно образовање, смањење деце у „специјалним“ школама, увођење нових метода у наставу и њено организовање у складу с потребама деце начини су да се створе услови за превазилажење постојећих проблема. Међутим, социјално укључивање треба да има снажнији подстицај и из других система као што су социјална и здравствена заштита или запошљавање, јавних служби и организација која заговарају или штите људска права, али и из цивилног и приватног сектора. Пример појединих пословних банака које дизајнирају окружење и прилагођавају рад потребама особа с инвалидитетом указује на тек један од начина који подстиче друштвено укључивање.
Притужбе које у вези с остваривањем признатих права упућују особе с инвалидитетом упућују нас на закључак да примени начела „једнаких могућности“ највише недостаје друштвена потпора, односно да подстрек укључивању особа са инвалидитетом мора бити усмерено ка задовољавању потреба у непосредном окружењу, а не ка одржању великих и нерационалних система који не могу ефикасно да одговоре захтевима грађана.
др Горан Башић
Заменик Заштитника грађана
Дневни лист "Политика" 03.12.2012.
